Categories
My Links
Opet se divim ljudskoj gluposti!!!
deliver | 04 Фебруар, 2007 15:05
Ne mogu a da ponovo ne pišem o "vidovitom" Milanu!!! Prosto ne mogu da se načudim kolika je kolona plitkoumnih ljudi koji svakim danom iznova i iznova zovu i čitaj:"dive se njegovom radu". A čovek ili možda gmizavac, sa dresom Milana na sebi jer "njegov pradeda je osnovao Milan", šalje bez milosti poruke proročanstva u etar.Da li postoji zakon u ovj zemlji!?Najnoviji biseri ovog čudotvorca, od koga počinje da me hronično boli pamet, prevazilaze sve moguće oblike nečijeg prosera..nja. Brine me to što narod, isti onaj kome i sam pripadam, neumorno tipka po telefonu u potrazi za svojom sudbinom po ceni od 30 din + PDV potencijalnog uključenja i + 40 din/min. A on, čudotvorni Milan, proriče: "Br tvog tel-a je 06..mmm, nećemo otkrivati. Šta pogodio sam?Kako? Pa karte su mi rekle."-napomena: na vezi više nije bilo nikoga da odgovori a i ne znam šta bi ta osoba mogla odgovoriti-da ima mobilni koji počinje sa 06? I ljudi se primaju pa zovu, a on će: "Ja posedujem diplomu taratologa, ja sam naučnik". Joj ima li koga ko se oslovljava na nadležni organ da zabrani i uhapsi ovog čoveka, ako ni zbog čega bar zbog lažnog predstavljanja, obmanjivanja...Nisam pravnik ali...  #
Ja kao On
deliver | 04 Фебруар, 2007 14:51

                          Ја као Oн

Бол у грудима није посустајао. Чинило му се као да је сваки удисај носио са собом још прегршт удара. Готово да није ни осећао дан којим се будио. Све је било једнолично. Слупчано у болу...

 ... Трудио се да се бар отргне од уморних капака који су желели да се изнова и изнаова заклопе, замандале и оно мало беде што га је неуморно чекала, и чекала и чекала... Понекад би и посустао, допустио да тежина уснулости и меланхолије преовлада. Побегао би тада у кратак, петнаестоминутни сан. Скраћивао је себи муке. Сваком секундом.

      А шта сам ја могао учинити за таквог човека? Пружити му руку?! Знате ли да је већ хиљаду руку било пружено ка њему?! Ниједну није прихватао. Веровао је да нису њему дане. Очекивао је да ће све проћи једним, по стоти пут, сниваним сном.  

        Жалим га и данас, и сваким даном који ми донесе са собом његов нестао дах. Лик му се изгубио већ одавно по сивилу улица оних истрошених, изгажених и толико пута запрљаних па испраних. Али дах је ту, обитава на углу мојих очију, на тамним корицама мојих књига, мојих јадних и исто онолико бедних путописа, драма, комедија, исто онолико безвезних и трулих трагедија.

      И постанем ја Он. Угнездим се у усплахирени ветрић својих храбрих подухвата. И живим. Ја као Он. Велика тачка у океану сећања. Када додирнем онај свој чувени, никада издахнути шапат, зароним се. Потече на све стране, па почне да гуши. А ја грлом све дубље и дубље. Тражим неко помиловање у својој изнемоглој жртви. Рачунам, па саберем све оне своје рачуне и добијем нулу. Ни трага од опроштаја, а камоли новог уздаха, да не кажем шапата. Шапат! Као да ме шапом шапата. Среће ниоткуда. Отишла је срећницима. Ка мени се није ни осврнула.

       Хм, ја као он...Безброј покрета. Читав спектар гестова. Бацим се од себе да казним и оно мало људскости што се шћућурило у ћошку нових покушаја. Бунтован ја, баналан. Изнурен чекам под оштрицама. Сам.         

        Ја као Он.  #